Život savremenog čoveka je ispunjen mnogobrojnim obavezama zbog kojih je često zapostavljena fizička aktivnost.  Zbog toga, kao i drugih faktora (ishrana, stres, nedovoljno sna i dr.) su se rasprostranile masovne nezarazne bolesti kao što su povišen krvni pritisak, gojaznost, dijabetes (šećerna bolest), poremećaj lipida (masnoća) u krvi, poremećaji štitaste žlezde da je to čak dobilo zajednički naziv – metabolički sindrom. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je uvidela ozbiljnost ovog problema i kao jedan vid prevencije i terapije navodi fizičku aktivnost. Iz tog razloga se pojavio trend rekreativnog vežbanja. Kasnije kako je vreme odmicalo SZO je utvrdila da vežbanje može biti rizično ukoliko nije dobro dozirano. Do tog zaključka su došli jer je pokazano da ukoliko je osoba duži niz godina fizički neaktivna, a onda naprasno odluči da vežba može doći do povreda mišića i zglobova, kao i do gorih povreda. Američki koledž za sport i medicinu sporta (ACSM) dodatno pooštrava kriterijume po kojima osoba može da se priključi vežbanju. Godine i godine naučnih istraživanja na ovom koledžu su izrodile različite upitnike, baterije testova i norme kako bi se smanjili rizici prilikom vežbanja.

Upravo zato kada se na našim vratima pojavi nov vežbač on se ne priključuje odmah vežbanju već prvo popuni zdravstvene upitnike iz kojih vidimo njegovo opšte zdravstveno stanje.  U rizične grupe spadaju osobe koje na upitnicima imaju više od tri potvrdna odgovora. Kriterijumi su do te mere pooštreni da u riziko fatore spadaju osobe starije od 40 godina, čak i osobe koje ne znaju vrednosti svog holesterola u krvi. Vrlo čest slučaj je osoba koja je pušač, gojazna je i ne zna vrednosti svog krvnog pritiska. Tada se pali crvena lampica, a znamo da kada se upali crvena lampica na automobilu da je potreban detaljniji pregled. Naša dužnost je da osobu prvo uputimo na lekarski pregled, a zatim kada/ako lekar utvrdi da je osoba zdrava i sposobna da vežba, mi ne započinjemo odmah trenažni proces, već vršimo dalja testiranja. Ukoliko se prilikom testiranja utvrdi da osoba ima bolove u zglobovima ili kičmeni deformitet mi predlažemo korektivne vežbe kao dopunu treningu. Tada u odnosu na rezultate testiranja, zajedno sa (sada već) vežbačem postavljamo realne ciljeve i pristupamo odabranom treningu. Kada vežbač dostigne određeni nivo fizičke forme vršimo ponovno testiranje, utvrdimo napredak i postavljamo nove ciljeve.

Ovaj proces iako deluje komplikovano je nešto što je neophodno kako bi se obezbedila na prvom mestu maksimalna bezbednost a zatim i maksimalan napredak vežbača.

Ako se pre treninga ne vrši testiranje i ne postoji provera prethodnih aktivnosti osobe, ista je izložena velikom riziku od povrede, pogoršanju zdravstvenog stanja kao i demotivacije koja nastaje usled pretreniranosti i izostanka rezultata treninga.